Andrijašević u osmoj deceniji osvaja planine, bavi se jogom, biciklizmom…

Godine nisu prepreka za vođenje aktivnog, ispunjenog života poručuje Milena Andrijašević koja sa 70 godina redovno planinari, bavi se jogom, skijanjem, biciklizmom…

„Penzioneri bi trebalo da imaju više vremena, nego kada su u radnoj obavezi. Šta je problem? Problem je u čovjeku, problem je u glavi, u poimanju, u običajima i u onome šta mu se nudi, a šta on može“, smatra Andijašević, uz napomenu da se ovo odnosi na one koji su fizički u mogućnosti da vode aktivan život.

Ističe da je osnovno da pojedinac upita sebe, za šta bi se, od onoga što mu se nudi, on opredijelio i to ne samo formalno.

„Svi pričamo hoćemo da putujemo, hoćemo u Pariz, a ne idemo ni na Goricu“, kaže Andrijašević.

Rođena je u Valjevu, studije završila u Beogradu, a 1974. godine se doselila u Crnu Goru i zaposlila u Kombinatu aluminijuma gdje se i penzionisala. Iako mnogi njeni vršnjaci nakon odlaska u penziju nisu aktivni, Andrijaševićeva želi da svojim primjerom podstakne ostale da promijene način razmišljanja.

Ona se planinarenjem bavi od 1984, godine, član je nekoliko klubova u Crnoj Gori i Srbiji, a najviše je vremena provela u Planinarskom klubu „Gorica“.

„Ja sam osoba kojoj je pokret vrlo važna osobina i potencijalna snaga. Iz kretanja crpim i stvaram energiju. Planinarenje traži samo ispitivanje čovjeka, fizičku spremnost, opremljenost, a nudi duhovno zadovoljstvo, raspravu sam sa sobom, uravnoteženje, fizičku spremnost i da sebe probate „Mogu li još jedan metar gore? Šta to ima gore?“, navodi Andrijašević.

Tokom godina planinarenja, obišla je sve crnogorske planine, ali se i popela na mnoge evropske vrhove. Među njima izdvaja Olimp u Grčkoj, Pirin i Musalu u Bugarskoj, na Triglav.

„Shvatila sam da ulaskom u osmu deceniju treba kota da se malo da se spusti, oko hiljadarke, ne prema dvije hiljade. Tako u mom klubu zagovaram da se opredijelimo za planinarenje na malo drugačiji način“, kazala je Andrijaševićeva.

Svojim primjerom i u razgovoru sa vršnjacima, želi da ih podstakne da se okrenu sebi i da iskušaju svoju snagu ali i otkriju ljepote prirode.

„Ja pokušavam, dosta putujem domaćim stazama, pričam, komuniciram, pozivam. Čak na aktivnosti dovodim vršnjake… Ima dosta mogućnosti, ali mora opna da se probije, a ona se teško probija. Mislim da ljudi hoće i žele, ali nešto ih sprečava. Problem je prevazići mišljenja okoline“, smatra Andrijaševićeva.

Jogom je počela da se bavi prije dvije godine, nakon što je osjetila bol u kuku. Sada ide redovno, tri puta nedjeljno i uživa u vježbama i meditaciji.

„Počeo je da me boli kuk i nisam mogla da se penjem uz stepenice… Odem da snimim, jer sam mislila da fali nešto kuku, ali je sve bilo u redu. Reumatolog kaže da je to od kičme, da je nerv priklješten. Preventiva je bila hemija, ali prvenstveno fizikalna. Ja sam rekla da ću umjesto fizikalne da idem na jogu, korektivnu gimnastku. I sada bola više nema“, ponosno je kazala Andrijaševićeva.

Za bavljenje aktivnostim nije potrebno puno sredstva, nego volja.
„Treba raditi na sebi, otkrivati sebe, kritikovati sebe, ali i nagraditi sebe i čitati“, poručuje Andijaševićeva.

Važne su redovne zdravstvene kontrole

Iz aktivnosti prvenstveno dobija vitalnost, pokretljivost i „čistu glavu“, ali ne zanemaruje ni redovne zdravstvene kontrole.

Temeljne pretrage obavlja jednom godišnje u Vrnjačkoj Banji.

„To je generalka, koju obavljam jednom godišnje. Idem i u Klinički centar u Podgorici, često ne mogu da dođem na red, ne mogu laboratoriju da spojim sa kardiologom, ali i to na kraju sprovedem“, ispričala je Andijašević.

Ne mariti za okolinu već ostvarivati svoje ciljeve

Starije osobe su često diskriminisane u društvu, te ih nekada ni ne shvataju ozbiljno, ali to ne treba da bude razlog za brigu ističe Andrijašević.

„Nastojte da svoj zacrtani plan ispunjavate, ne obazirući se na to šta drugi misle… Na djelu se osvaja masa, tu se pridobijaju zaljubljenici, tu se pridobija snaga i tu postajete iz anonimnog neki pozitivni primjer, za sebe ali i za druge. Time dobijaju povjerenja da pođu sa vama i da se rasterete tih svojih tabua. To je ono što se odnosi na ličnost, ali ne smiju se zaboraviti ni finansije, koje su ograničavajuće“, napominje Andrijašević.

Šta sredina misli nije marila ni kada je došla u Crnu Goru, kada je bilo neobično vidjeti ženu u restoranu.

„Došla sam sa fakulteta u Srbiji i ovdje počela da radim i kada bi sjeli u hotel „Crna Gora“ svi su gledali i pitali se „Ko je ova?“. Meni je sve bilo sasvim normalno, a njima sve čudno… Sada je već drugačije. Na ženu u restoranu se ne gleda čudno, ali kada su aktivnosti u pitanju tu nismo mnogo odmakli“, ocjenjuje Andrijašević.

penzioneri.me/vijesti.me