Džaladža Bonhajm: Briga o roditeljima koji stare

Mnogi se u Srbiji nalaze u ulozi staratelja svojih roditelja. Ne pravno gledano, već suštinski. A to je suština o kojoj se retko govori. Sudbina mnogih o kojoj se ćuti. Ako ćutimo, nećemo ni znati. Ako ne znamo, nećemo moći ni da pomognemo. A doći ćemo u situaciju da je i nama pomoć potrebna. Ili bar – razumevanje.

Zato, prenosimo i tekst dr Bonhajm, žene koja ima i profesionalno i lično iskustvo kada je ova tema u pitanju.

Poslednjih godina, nebrojeno puta sam putovala u Nemačku. Ne, nažalost, da bih uživala u lepoti zemlje, već da bih brinula prvo o ocu do njegove smrti 2013. godine, a sada o majci koja je doživela tri ozbiljna moždana udara, skoro da je slepa i ima demenciju.

Ja sam jedino dete, i to dete koje živi daleko, bez braće i sestara ili rođaka na koje bi moglo da se osloni. I mada je moja situacija u nekom pogledu neobična, poznajem dosta ljudi koji imaju sličnu sudbinu. U nekom trenutku, došlo je do promene uloga, i oni su postali staratelji svojim roditeljima.

Šta znači: biti staratelj roditelju?

Kao što zna svako ko se brinuo o ostarelom roditelju, to nimalo nije lako. To je nesumljivo sveti zadatak, zadatak koji nas menja, ali on može biti i izuzetno težak. Zahtevi koji se postavljaju pred staratelje su ogromni. Možda će biti suočeni sa teškim odlukama na kraju. Možda će morati da se bore sa zdravstvenim krizama, nesposobnim lekarima i neočekivanim katastrofama. Uobičajeni izvor stresa je finansijsko opterećenje. Njihovi roditelji mogu biti tvrdoglavi, mogu poricati stvarnost, biti samoživi ili jednostavno – naporni. Nezalečene rane iz detinjstva mogu se otvoriti, pokrećući unutrašnje oluje besa i tuge, ozlojeđenosti i negativnosti.

I kao da to sve nije dovoljno, tu je i agonija koju izaziva situacija u kojoj oni moraju da budu svedoci patnje nekoga koga vole, a da su pri tom potpuno nemoćni da mu pomognu. Nikada neću zaboraviti tugu koju sam osetila kada sam posetila svog oca nekoliko nedelja pre njegove smrti. Zatekla sam ga kako leži, mršav kao da je preživeo holokaust, lica prekrivenog crnim i plavim masnicama od nedavnog pada, zatočen u telu koje ni na koji način više nije moglo da ga podrži. Slomljena srca, povukla sam se u kupatilo i zajecala.

Ništa me nije pripremilo za ovo

Odrastajući, mislim da mi nikad nije palo na pamet da ću ja jednog dana biti odgovorna za dvoje ljudi koje sam zvala majkom i ocem. Svakako, ova tema nikada nije bila pokretana ni u školi ni na fakultetu. Mislim da smo svi delili maglovito očekivanje da će se naši roditelji, jednom kada budu isuviše stari da bi živeli u kući, preseliti u neku vrstu ustanove koja pruža pomoć. Nikada nismo bili podsticani da razmišljamo o tome šta bi to moglo da znači ili šta bi mogla biti naša uloga u ovom procesu. U našim očima, to je izgledalo veoma jednostavno: uloga naših roditelja bila je da se staraju, a naša da budemo oni o kojima se staraju.

Naravno, kod mnogih vrsta životinja, stvari upravo tako funkcionišu: staranje ide samo u jednom pravcu – od majke ka detetu. Ipak, mi, ljudi, radimo drugačije. U ljudskim zajednicama širom sveta, uobičajeno je da mladi brinu o starima. U početku, mi smo ti o kojima se staraju, kasnije, mi smo staratelji. Kada je reč o ovome, naša vrsta nikako nije jedina. Mladi slonovi, na primer, često brinu o starim i dementim starijim, sa izuzetnom nežnošću, štiteći ih od predatora i pomažući im da dođu do hrane.

Promena uloga

Slično tome, kod naše sopstvene vrste, briga o starijima je očigledno sastavni deo onoga što nas čini ljudima. Drugim rečima, promena uloga koju ćemo možda doživeti kako naši roditelji budu starili nije ni anomalija niti nesretna okolnost. To je očekivano. Tako je u životu. Pa ipak, zato što se o tome retko govori, često smo potpuno nespremni kada se to dogodi.

Kako bismo mogli da brinemo i za starije i za njihove staratelje tako da to bude sa mnogo više saosećanja i radosti? Kako bismo mogli da sačuvamo dobrotu sistema koji imamo (jer dobrota postoji u njemu, zajedno sa užasnom disfunkcionalnošću) dok istovremeno stvaramo nove modele koji zadovoljavaju potrebe svih generacija? Nisam sigurna. Ali verujem da rešenja postoje i znam da je ta veza ključ za njihovo pronalaženje.

Otvaranje vrata novoj viziji

Radeći više od trideset godina za okruglim stolovima, svesna sam moći jedinstva oko zajedničkog cilja. Zbog toga bih želela da vas podstaknem da zajedno stvarate krugove gde ćete moći da delite svoje nade i snove, znanje i iskustvo.

Zapitajte se sada: “Šta bih voleo/la da se desi?”

Stvaranje nečeg novog uvek počinje vizijom. Zato otvorite vrata svojim vizijama, pričajte o njima, delite ih. Zajedno, možemo stvoriti svet gde će sve generacije dobijati podršku koja im je potrebna kako bi vodile ispunjene i radosne živote.

penzioneri.me/penzin.rs