Znaju li penzioneri šta je to protest?

Kako to da, već trideset godina, kako ode u penziju, svaka generacija postane kamen spoticanja promenama u Srbiji? Ima li logike u našem sada već tradicionalnom okrivljavanju penzionera?

Tokom protesta protiv vlasti koji su se održali 30. marta 2019. godine širom Rumunije, u Temišvaru je grupa demonstranata obrazovala ljudski lanac. Jedna od karika u tom lancu bio je i 102-godišnji filozof Mihaj Šora.

U Srbiji bi deo pobornika političkih promena prevideo godine ovog rumunskog demonstranta. Ovo je više nego u redu – jer zašto bi godine bile bitne? Godine bi mogle da se spomenu tek da se istakne izdržljivost dotičnog gospodina, te samim tim i njegova jasna rešenost da iskaže svoj politički stav.

To previđanje, međutim, dobija sasvim drugačiju dimenziju kada se spoji sa neprekidnom osudom starijih građana Srbije od strane dela protivnika vlasti. Većina kao da odbija da primeti da je veliki udeo mladih poznatih ličnosti među pristalicama vlasti, a da, sa druge strane, među poznatim imenima pobornika promena u Srbiji ima mnogo sedih glava.

Doduše, te poznate starije građane obično ne nazivamo penzionerima. A penzioneri su ti koji su već trideset godina označeni kao glavni kočničari promena u zemlji.

Znaju li starije generacije kako se protestuje?

Građani koji danas imaju 65 ili 75 godina, tokom burnih 90-ih godina su bili u svojim četrdesetim, odnosno pedesetim godinama života. Dakle, oni su bili jedni od pokretača promena te decenije, baš kao i one promene koja se desila 5. oktobra 2000. godine.

Naravno, nisu samo građani rođeni u deceniji neposredno nakon Drugog svetskog rata bili učesnici tih građanskih protesta. Niti su svi među njima bili za smenu vlasti. Ali je besmisleno tvrditi da nije bilo 40-godišnjaka i 50-godišnjaka učesnika građanskih protesta tog doba. Dakle, znali su oni da protestuju.

Ova generacija je, dok su se mnogi još pitali šta se to dešava i možda nadali da će to “proći samo od sebe”, prva ustala u odbranu svojih GRAĐANSKIH prava kada je 2014. godine donet Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Ubrzo su počeli i da se organizuju protesti protiv ovog zakona, u odbranu Fonda PIO, ali i za prava zaposlenih koji uplaćuju doprinose u fond koji se sistematski i bezobzirno devastira.

Budući da je medijska situacija takva kakva je, mnogi penzioneri nisu ni bili obavešteni o ovim protestima. Mnogi bi protestovali da su mogli da se organizuju, da plate prevoz i da dođu u Beograd (jer su uglavnom svi ovi tzv. protesti penzionera bili organizovani u glavnom gradu).

Mnogi su se, među starijima, redakciji Penzina žalili da nemaju snage ili čak vremena da prisustvuju ovim protesnim skupovima ili šetnjama. Među starijima, nažalost, veliki je procenat bolesnih. Mnogi naši sugrađani, odlaskom u penziju, dobili su i dodatna zaduženja – što u porodici, što samoinicijativnim angažovanjem da na neki način doprinesu poboljšanju porodičnog budžeta.

Ali, i uprkos tome, čini se da su od 2015. do 2017. godine upravo penzioneri bili jedini koji su organizovano protestovali protiv odluka vlasti.

Kada su 2017. godine izbili studentski protesti koji su ubrzo prerasli u građanske protesne šetnje “Protiv diktature”, među demonstrantima su mogle da se vide i starije osobe. Među starijima u protesnim šetnjama tih dana bilo je dosta onih koji nikada nisu bili na tzv. protestima penzionera. Ali su rešili da iskažu svoje nezadovoljstvo jer su za ove, tada već brojnije, proteste čuli.

Sa izbijanjem protesta 2018. godine, na ulicama Beograda, a zatim i drugih gradova Srbije, svuda se među šetačima vide stariji. Čak se, na mahove, čini da preovlađuju sredovečni (ružne li reči) i stariji.

Dve crtice sa protesta

Na autorku ovog teksta je, tokom prvog beogradskog protesta održanog u subotu, 8. decembra 2018. godine, poseban utisak ostavila jedna starija dama. Spazila sam je kad sam se okrenula da bih uzmaknula kako bih propustila grupu ljudi koja se kretala kroz masu na vrhu stepenica iznad Platoa kod Filozofskog fakulteta. Stajala je, blago osmehnuta, dostojanstvenog držanja. Sigurno ni ona, baš kao ni ja, ništa nije mogla da čuje od onog što se govorilo na platou ispred nas. I baš kao ni ja, ni ona – niža od mene, ništa nije mogla da vidi.

Nakon što sam se izvinila što joj ugrožavam i to malo prostora svojim uzmicanjem unazad, objasnila mi je da njoj ništa ne smeta, da je ona prosvetni radnik u penziji i da je večeras tu “zbog mnogih generacija svojih učenika”.

Te iste večeri, na istom mestu, pre nego što je masa ljudi počela da se organizuje u kolonu za protesnu šetnju, sa desne strane se uz stepenice probijao mladić. Uspevši da se probije do vrha stepenica, rešio je da iskaže svoje nezadovoljstvo i da uz to pokuša da bude vickast, pa je ljudima oko sebe dobacio: “Aj što hoćete da protestujete, nego što baš nađoste da to radite kod MOG fakulteta!”

Aj što Filozofski fakultet nije vlasništvo nijednog, pa ni ovog studenta, nego što je potpuni apsurd vremena u kome živimo to što se neko ko se školuje na ovoj visokoškolskoj ustanovi, stožeru svih studentskih pobuna poslednjih pola veka, buni što građani koji protestuju zauzimaju deo javnog prostora. Budući, je l, da to njega ženira.

Ovaj student, svakako, ne može predstavljati sve one koji danas studiraju u Srbiji, baš kao što ne daje ni sliku prosečnog mladog čoveka.
Isto tako, ni pomenuta gospođa nije neko ko je glasnogovornik svoje generacije i sigurno je da ima među njenim ispisnicima onih koji ne dele njena ubeđenja.

Ljudi smo, nismo jednomisleći dvonožni organizmi. Ne misle ni svi srednjoškolci isto, pa ni studenti, zaposleni, nezaposleni, domaćice, seljaci, vojnici… Pa zašto bi penzioneri? Deluje nepotrebno uopšte ovo naglašavati.

Kako su stariji na protestima postali nevidljivi?

Kako se onda održava i neprekidno naduvava ta fama o penzionerima kao velikoj grupi ljudi koja je uvek uz vlast čak i kada je ona katastrofalna po njih i njihove potomke?! Neverovatno je kako okrivljavanje penzionera za kočenje promena i sputavanje budućnosti svih građana, prerasta u opšte mesto svih političkih previranja u Srbiji od uvođenja višestranačja.

Svako od nas stiče sopstvene utiske koje nam onda pomažu da donesemo sud o nečemu. Ali, ako nećemo da izvrćemo istinu, onda ne možemo a da ne primetimo da se na svakom snimku protesta, na svakoj fotografiji, vidi bar jedna seda glava.

Možda najupečatljivi snimak jeste upravo onaj zabeležen na Andrićevom vencu u Beogradu kada je grupa – obratite pažnju: najupornijih (!) demontranata, dočekala predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Među onima koji su ostali u želji da mu dobace da ne može sam da vlada i tome slično, bili su uglavnom stariji građani.

Zašto onda mnogi ne žele da primete te starije na protestima?

Povlačenje granice među nama

Zašto ne pokušati sa razgovorom? Zašto, ako već u nečijem okruženju postoje penzioneri koji ne razumeju razloge zbog kojih se protestuje, ne objasniti? Kada ovo pitate, veoma često od mlađih ljudi dobijete odgovor da penzioneri u njihovom neposrednom okruženju nisu takvi. Moje pogrešno verovanje da utisak koji prenose na SVE penzionere mora da potiče od onoga što vide kod svojih roditelja, baka i deka, starijih rođaka i komšija, često je čak doživljavano kao uvreda. Uvreda NJIHOVIH starijih koji nemaju veze sa tim, DRUGIM penzionerima.

Sa druge strane, postoji ne mali broj onih osoba koje su pred penzijom ili u penziji, a koje na sav glas kude svoju generaciju. Tu je tek posebno izraženo zgražavanje ako ih stavite u isti koš.

Zaista je zbunjujuće kada naiđete na stariju osobu u penziji koja tvrdi da su baš penzioneri ti koji koče promene. Zašto misle da su baš ti, “drugi” penzioneri, pogodni da se preslikaju na sve – ako već imaju potrebu da generalizuju? Zar nije lakše i prirodnije da, kada već uopštavaju, uzmu sebe i svoje prijatelje kao sliku svoje generacije? Zar oni sami nisu dokaz da ima onih penzionera koji misle drugačije?

Iz takvih odgovora proizilazi da se ne generalizuje ono što se vidi u svom okruženju, već da naprotiv, uprkos onome što osoba sama vidi, ona koristi generalizacije koje su joj već ranije servirane.

To nismo mi

Dakle, bitno je ograditi se. Jer, nema to veze sa nama i nismo to “mi”.

Nisu naše bake i deke ti koji su kočničari promena, koji ne znaju kako se protestuje i kako se brane svoja i prava svojih bližnjih, već su to baš ti, neki drugi – penzioneri. I ne samo da je nepristojno, već je i nezgodno okriviti svoje starije.

A sasvim je zgodno okriviti te neke imaginarne penzionere, neku grupu krezavih, samoživih, večito zaljubljenih u bilo koga ko se nametne kao vođa, pa ma kakav on bio. Jer ta takva imaginarna grupa nema veze sa nama.

Mladi u Srbiji mogu potpuno da se distanciraju od nekoga ko ima status penzionera. I to je sve lakše, kako se sistem sve više razara i kako je sve jasnije da mnogi neće nikada ostvariti pravo na penziju, ili ta penzija neće omogućiti nezavistan život pa ni status kakav sad može da ima prosečan penzioner – vlasnik svog glasa na izborima. Dakle, ti mladi lako mogu kao “druge”, one što su svima krivi, da vide današnje uživaoce penzije. Ali skoro isključivo one koji nisu njima bliski penzioneri.

Nikada to nismo mi i nema to veze sa nama. Zato su često najžešći kritičari penzionera upravo sami penzioneri. U želji da se distanciraju od onih koje svi već poslovično okrivljuju, oni zaboravljaju da su sami primer koji ukazuje na to da svi penzioneri ne mogu biti isti.

Nikada to nismo mi i to nema veze sa nama. I to je jedan od razloga što se saplićemo i teturamo već evo tri decenije. Tražimo krivce tamo gde bi trebalo da tražimo saradnike i saborce. Ljutimo se na neku razuđenu, nekompaktnu grupu stanovništva koju nazivamo penzionerima.

I čak i kada se deo te grupe organizovao baš u cilju protesta, mi ni tada nismo bili u stanju da primetimo da i penzioneri znaju da protestuju. Čak i kada skoro svaka fotografija ili snimak svedoči o prisustvu starijih na protestima, mi ne želimo da ih vidimo.

Jer nam je stalo da se distanciramo. Nikada to nismo mi i to nema veze sa nama.

Karika koja nedostaje

Nagomilani problemi itekako imaju veze sa svima nama, iako mnoge mi nismo prouzrokovali. Možda bi, ruku pod ruku sa svojim roditeljima, bakama, dekama, starijim komšijama, mogli da, šetajući ovih dana razmislimo o tome. Možda shvatimo da imamo isti cilj – da onima koji se danas rađaju bude bolje.

Jer sutra ćemo, daće-bog, doživeti da to budemo mi, i sutra će to imati direktne veze sa nama. Kakav li je to osećaj kada doživiš da te ne primećuju ni oni pored kojih, rame uz rame, hodaš? Kada tebi i celoj tvojoj generaciji prikače krivicu koja nije vaša?

Nisu nam penzioneri krivi. Ima i među starijim stanovništvom Srbije mnogo onih koji bi rado sa svojim mlađim sugrađanima obrazovali ljudski lananac u znak protesta protiv vlasti koja postoji samo radi same sebe. Pitanje je umemo li mi bar da vidimo ispruženu ruku ako već ne želimo sami da je pružimo? Znamo li da iskoristimo svaku kariku među nama?

Aleksandra Jovanović

Fotografije u tekstu: Marko Nikolajević za Penzin

O fotografijama u tekstu:

Fotografije u ovom tekstu su nastale tokom protesta “1 od 5 miliona” održanog u Beogradu, 9. februara 2019. godine.

Dama čija fotografija je poslužila kao naslovna za ovaj tekst je penzionerka koja stanuje u inostranstvu. Zato njoj, kako nam je objasnila, nije nikakav problem da se njena fotografija objavi. Jasno je odmah da ona zna kako se protestuje. Na rancu koji nosi na leđima nalazi se isti bedž kao i ovaj koji ponosno nosi umesto neke vrste broša, a na kome je natpis: “#1od5miliona”

Starijeg gospodina na drugoj fotogragiji smo sreli u Vasinoj ulici, dok smo čekali da počne protest. Odmah je pristao da se fotografiše. Kaže da ne može uvek, ali kad god može, on dođe da podrži protest.

Par na trećoj fotografiji čine dama koja, očigledno, nije penzionerka i gospodin u penziji koji nam je, na molbu da ga fotografišemo, odgovorio: “Dobro. Sve što može da pomogne.”

penzioneri.me/penzin.rs