Penzija i rokenrol: Da li možete biti prestari za koncert

Pit Taunšend iz grupe Who iznervirao je rokenrol buntovnike 1965. godine stihom “Nadam se da ću umrjeti pre nego što omatorim”.

Ali nešto se dogodilo za pet decenija otkako je napisao “My Generation”: mlađe generacije jesu omatorile, ali i nastavile da vole rokenrol. Sada kada su mnogi od tih fanova penzioneri, i dalje pune autobuse i gacaju po blatnjavim poljanama da bi videli svoje omiljene bendove.

“Ranije je bilo da, kada se penzionišete, odete u Svet dokolice ili neki kompleks za penzionere”, kaže 65-godišnji Mark Hover iz Kalifornije, koji se penzionisao nakon što je trideset godina proveo radeći u službi za dostavu.

“U svojim zlatnim godinama treba da radite više onoga što volite”, dodao je. “Ja sam čitavog života volio da slušam muziku uživo.”

Godišnje čuje više od sto izvođenja, trošeći hiljade dolara na putovanja na koncerte i rok festivale. Daleko od toga da smatra da je on jedini “matori tip” – njegov izraz – koji “roka”.

Koncerti namenjeni starijima jesu veliki posao. Prema Pollstaru, šestodnevna muzička ekstravaganca Desert Trip, na kojoj nastupaju Who i drugi veterani poput Rolingstounsa, Boba Dilana, Pola Makartnija i Nila Janga, zaradila je sto šezdeset miliona dolara protekle godine. Hover je bio tamo i platio svoju kartu 399 dolara.

“Moja generacija imala je tu foru — ne veruj nikome starijem od trideset”, kaže Šeldon Doing (70), penzionisani graditelj iz San Anselma u Kaliforniji. “Ali godine, čini se, nisu problem na festivalima koje ja posećujem. Mladi ljudi izgleda nisu ejdžisti.”

Za mnoge penzionere, posećivanje koncerata je stil života koji nije nov. “Nije kao da smo igrali golf, a onda odjednom prekinuli i počeli da odlazimo na svirke”, dodao je Doing. “Radimo ovo otkako smo bili dvadesetogodišnjaci.”

Razlika je u tome što sada, kako je rekao, mogu da to rade više.

Bob Mekadam (74), penzionisani farmaceut iz Borna u Masačusetsu takođe je utonuo u žive svirke nakon što je 2014. otišao u penziju. Kaže da godišnje obiđe oko 150 koncerata i festivala, dvostruko više nego što je mogao dok je radio. “Ne pijem, ne pušim, ne igram golf i nemam još jednu kuću na Floridi”, rekao je. “Muzika je moj jedini hobi.”

Mekadam je odlascima na svirke izgradio društvenu mrežu. Nema mnogo vremena za vršnjake koji ne prate modernu muziku.

“To je naprosto pogrešno”, dodao je. “Takođe, slušanjem nove muzike ostajete u skladu sa aktuelnostima.”

Festivalska logistika može biti teška za penzionere sa zdravstvenim problemima, kao što je Timoti Sanford-Vočel (68), sudija iz Riversajda u Kaliforniji, koji je preživeo rak. “Ponekada je teško upravljati hodalicom među sto hiljada ljudi”, kaže. “Ali uvek govorim ljudima da neću odustati sve dok Stounsi ne budu odustali.”

Den Berkovic iz filadelfijske kompanije CID Entertainment koja nudi aranžmane putovanja na koncerte, navodi da penzioneri imaju običaj da očekuju da sve glatko prođe.

“Ljude koji su malo stariji bije reputacija da su zahtevni”, kaže. Zbog uticaja penzionera, dodao je, organizatori festivala, naročito onih kao što je Desert Trip, koji su opisani kao “luksuzni najviše što festivali to mogu da budu”, posluju mnogo pažljivije.

Džil Sigrejvs (61) iz Nju Džerzija planira da nastavi sa rokanjem. “Moji roditelji imali su običaj da nedeljom po podne gledaju golf na televiziji i ispijaju piće”, rekla je. “Mene to nikada nije zanimalo.”

“Doći će dan kada ljudi kao što je Nil Jang više neće svirati, i želim da budem da njihovoj poslednjoj svirci”, dodala je. “Želim da umrem sa festivalskom narukvicom oko zgloba.”

penzioneri.me/nedeljnik.rs