Naučite šta je delirijum, mogli biste spasiti nečiji život

Osamdesetogodišnja dama živi sama, suprug joj je umro prije dvije godine. Prijateljica je zove telefonom i uplaši se jer je do prije dva dana stara dama bila dobro, a sada je nerazumljiva i konfuzna. Prijateljica zove ljekara. Gospođa je primljena u bolnicu sa dijagnozom infekcije urinarnog trakta. I dalje je zbunjena, ubeđena da joj je suprug živ. Pored toga, halucinira da se štenci igraju na njenom krevetu.

Koliko vas koji čitate ove redove je pomislilo da je u pitanju demencija? Stara osoba, priča besmislice, vidi stvari koje ne postoje i izmišlja: to mora da je demencija, zar ne? Pa, zapravo nije, i mogli biste da napravite potencijalno fatalnu grešku ako mislite da jeste.

Ova žena pati od delirijuma, inače poznatog kao akutno konfuzno stanje. Delirijum može, površno gledano, izgledati isto kao demencija, naročito ako ne poznajete mnogo ljudi sa demencijom. Razlike, međutim, postoje.

Glavna razlika je u brzini pojavljivanja – delirijum se veoma brzo razvija. U navedenom primeru, stara gospođa je od normalnog do zbunjenog stanja došla za dva dana – jednostavno, ne postoji oblik demencije koji će prouzrokovati toliko brzo pogoršanje.

Takođe, halucinacije (priviđanje stvari koje ne postoje) relativno su retke u demenciji, baš kao što ni zablude (ozbiljan stepen pogrešnog shvatanja stvarnosti) nisu toliko česte u ranim fazama demencije.

Do delirijuma mogu da dovedu mnoge stvari, na primer infekcije respiratornog sistema i urinarnog trakta jesu najčešći uzroci, visoka temperatura, dehidratacija, neuhranjenost su takođe dobro utvrđeni činioci. Promene u lečenju (novi lek ili iznenenadni prekid stare terapije) takođe su među jasno utvrđenim uzrocima. Sudeći prema bolničkim registrima, mnogo je veća verovatnoća da je odrasla osoba koja je primljena na lečenje jer posrće usled terapije pripada starijoj generaciji.

Delirijum se ne javlja isključivo u starosti. On može da se javi i kod mlađih odraslih osoba i kod dece. Međutim, mnogo je veća verovatnoća da će delirijum da se javi kod osoba koje imaju više od šezdeset godina. Razlog tome leži u činjenici da su starije osobe uopšteno gledano slabije, te da pojava infekcija i povišene temperature može da ima ozbiljnije posledice kod njih nego kod relativno otpornijih mlađih ljudi (a ni to što stariji ljudi uglavnom imaju značajnija senzorna oštećenja, ne pomaže).

Ima dobrih i loših vesti kad je u pitanju delirijum.

Dobra vest je da, ako se osnovni uzrok primarnog oboljenja – infekcije, povišene temperature i sl. može izlečiti, onda u većini slučajeva, simptomi kao što je delirijum nestaju.

Što se loše strane tiče, prvo, i najočiglednije, od vitalnog je značaja da se delirijum otkrije kako bi se mogao rešavati osnovni problem. Ako se osnovni problem ne leči, pacijent bi veoma lako mogao da umre. Dakle, simptomi delirijuma nikada ne bi trebalo da budu zanemareni usled toga što ih smatramo demencijom ili posledicom starenja. Potrebno je posvetiti veliki pažnju kako bismo bili sigurni da se infekcija ne zanemaruje. Ovo je od posebnog značaja kod osoba koje već pate od demencije – znaci delirijuma mogu veoma lako biti odbačeni kao samo veoma izražen simptom demencije kod te osobe.

Drugo, iako uglavnom delirijum nestaje nakon uspešnog izlečenja uzroka, u relativno malom broju slučajeva, delirijum ne nestaje, već se zadržava, jača i slabi, ali ostaje dugo (čak do kraja života).

Treće, dugotrajni delirijum može da koegzistira sa demencijom. Sada se zna da demencija i delirijum mogu istovremeno da postoje kod jednog pacijenta, što dovodi do mnogo složenije kliničke slike.

penzioneri.me/penzin.rs