Od drugih kultura možemo naučiti nešto o demenciji

Demencija je bolest koja utiče ne samo na obolelog, već i na celu njegovu porodicu, pa i zajednicu u kojoj živi. Nemamo odgovore na mnoga pitanja u vezi sa ovom bolešću, ali bismo mogli da pružimo daleko bolju negu obolelima ako bi osobe koje “više nisu sasvim svoje” prestali da odbacujemo kao naše. I nemojmo se lagati, u Srbiji sve više to radimo. Pravdamo sebe potrebom da živimo svoje živote, da brinemo samo svoje brige.

Demencija je užasno teška bolest. I da, demencija lomi porodicu čiji član oboli. Morali bismo, kao društvo, da učinimo mnogo više da upravo članovima porodice olakšamo.

Dvoje američkih lekara za The Conversation pišu o potrebi da se problemu demencije priđe i sa druge strane, posmatrajući pristupe drugih kultura. Oni se obraćaju, pre svega, svojim sunarodnicima, ali je sigurno da se i ostatak zapadnog sveta pronalazi u ovoj priči. Po ovom pitanju, nažalost, i Srbija je “na zapadnoj strani”.

Od drugih kultura možemo naučiti nešto o demenciji

Zamislite dve različite porodice. Obe moraju da se nose sa demencijom koja je dijagnostikovana jednom njihovom članu. U jednom slučaju, oboleli je penzionisani rukovodilac čija porodica pokušava da, što je duže moguće, dijagnozu drži u tajnosti i oslanja se pre svega na profesionalne negovatelje i, na kraju, na dom za stare. U drugom slučaju, obolelog člana porodice doživljavaju, pre svega, kao – baku. Čim se posumnjalo na demenciju, njena porodica je udružila snage, dovela je u svoj dom i okružila je brigom i ljubavlju.

Ova dva pristupa odražavaju sasvim različite stavove prema ovoj bolesti. Prema jednom, ova bolest se smatra neizlečivim neurološkim stanjem koje je povezano sa velikom stigmom, problemom koji je bolje prepustiti zdravstvenim radnicima i držati ga dalje od očiju javnosti.

Mada ne negira da je demencija zdravstveni problem, drugi pristup bolest doživljava kao priliku da se ljudi okupe oko voljene osobe u nevolji, dajući članovima porodice ne tajnu na čuvanje već priliku da pruže ljubav, negu i podršku.

Bolest pacijenata i njihovih porodica

Slučajevi demencije utiču na mnoge živote. Na primer, najčešći oblik demencije, Alchajmerova bolest, danas (2018. godine) ugrožava 5,7 miliona Amerikanaca, a očekuje se da će do 2050. godine ugrožavati 14 miliona.

Ovo povećanje delimično odražava rast broja stanovnika. Kako se rizik od demencije povećava sa starošću, ovo povećanje takođe odražava i uspeh društva u borbi protiv drugih uzroka smrti, kao što su bolesti srca i moždani udar, što omogućava ljudima da žive duže.

Posledice ove bolesti nisu ograničene samo na pacijente – 16,1 milion Amerikanaca danas pruža negu bez kompenzacije pacijentima sa demencijom.

Ako ste od lekara tražili da vam kaže šta je to demencija, većina nas verovatno bi je opisala kao neurodegenerativni poremećaj koji obeležavaju pad kognitivnih sposobnosti i pamćenja.

Iako je ovo objašnjenje, u meri u kojoj je to danas moguće – tačno, postoji problem: borba sa većinom vrsta demencije kao sa isključivo nečim što je biološke prirode u velikoj meri ne uspeva da unapredi našu sposobnost da bolest dijagnotikujemo i da je lečimo. U slučaju Alchajmerove bolesti, definitivna dijagnoza i dalje zahteva biopsiju, a novi lekovi koji su namenjeni sprečavanju, zaustavljanju i preokretanju toka bolesti, razočarali su.

Kulturna perspektiva

Možda je vreme da proširimo naše viđenje demencije kako bi ono obuhvatilo ne samo ćelijske aspekte, već i kulturne. Naše društvo treba da prihvati činjenicu da demencija nije samo poremećaj mozga osobe koja pati od nje, već i društveni poremećaj koji se može shvatati na različite načine.

U drugim kontekstima, takvi poremećaji često se posmatraju u svetlu šireg kruga društvenih odnosa i kulturnih tradicija. Svaku generalizaciju treba uzeti sa rezervom, ali je činjenica da imamo mnogo toga da naučimo od drugih kultura.

U Japanu, na primer, dobro stariti ne znači samo izbegavati bolesti, već znači i održavanje porodičnog kao i kruga prijatelja sve do poslednjeg daha. Biti zdravog uma i tela znači nastavljati i fizičko i mentalno naprezanje, maksimalno sebe ulagati u svoje lične odnose i primati pomoć od drugih i pomagati drugima. Sve dok nastavljamo da obogaćujemo živote drugih, možemo ostati “celoviti” na način koji nadilazi puko odsustvo zdravstvene dijagnoze.

Veliki deo tradicionalne kineske kulture na sličan način posmatra ova pitanja. Konfučijanizam porodicu stavlja na prvo mesto, te opadanje kognitivnih sposobnosti onih koji su proživeli duge i ispunjene živote može se doživeti ne kao početak bolesti već kao prilika da porodica i prijatelji pokažu koliko im je stalo. Preuzimanje sve veće odgovornosti za voljenu stariju osobu predstavlja priliku da se pokaže koliko je porodica zaista jaka.

Hindu kultura Indije takođe visoko ceni priliku da se brine o roditeljima. Ono što Amerikanci obično smatraju žalosnim zdravstvenim stanjem, može se posmatrati kao deo prirodnog životnog ciklusa i prelaskom u drugo detinjstvo. Naglasak nije na stigmi demencije, već na povlačenju sa svetovnih poslova kako bi se usredsredilo na druga bitnija pitanja. Kada starija osoba počne da pokazuje takve znake, vreme je za prirodni prenos autoriteta na mlađe članove porodice.

Novo viđenje demencije

Posmatranje demencije sa stanovišta drugih kultura može pomoći u tome da se bolest posmatra novim očima i da se ponovo postave osnovna pitanja koja su u njenom sedištu. Šta je, na primer, ličnost i kako je ono što označava ličnost smešteno u širi kontekst porodice i zajednice? Kako se to stanje odnosi prema tome što znači biti dobra osoba i voditi dobar život? U kojoj nas meri demencija lomi i koje su mogućnosti da nas ona zbliži?

Poenta ovog pristupa sa stanovišta kulture nije u želji da se polemiše da su biomedicinska objašnjenja demencije u osnovi pogrešna. Kod gotovo svih bolesti, ali posebno kod stanja kao što je demencija, iskustva pacijenata i njihovih porodica obuhvataju i društvene, moralne i čak duhovne poglede, ne manje nego biološke. Možda zato što visoko cenimo samoodrživost i nezavisnost čoveka, demencija je u tzv. zapadnim zemljama često stigmatizovana.

Razmišljanje o demenciji putem različitih pojmova moglo bi da ponudi nove mogućnosti za prevenciju i lečenje. Pretpostavimo, na primer, da zapadni svet počne da je posmatra kroz pojmove koje su slični fitnesu. Ako ne koristimo naše mentalne, fizičke i društvene kapacitete, one će se smanjivati. Sa druge strane, ako ostanemo aktivni i izazivamo sebe u svakoj od ovih sfera, doprinoseći tamo gde možemo obogaćivanju života drugih ljudi, možemo ublažiti teret demencije u našim životima.

Naravno, zdravi neuroni zahtevaju odgovarajući odmor, ishranu i čak medicinsku negu. Međutim, zdravlje čoveka je više od dobrog funkcionisanja ćelija. Ljudima je takođe neophodno da mogu da testiraju svoje sposobnosti, da se povezuju sa drugim ljudima i da žive živote koji imaju smisao.

Ako se brinemo ne samo o našim neuronima već i o našem umu, karakteru, međuljudskim odnosima, postoji dobar razlog da mislimo da možemo da olakšamo teret demencije i da maksimalno iskoristimo priliku da brinemo o onima koji žive sa njom.

Ričard Gundman i Lili Volf sa Univerziteta Indijana

penzioneri.me/penzin.rs/The Conversation