Neki japanski penzioneri žele da idu u zatvor

Japan se trenutno nalazi na udaru talasa kriminala starijih sugrađana – stopa zločina koje čine ljudi stariji od 65 godina poslednjih 20 godina u stalnom je porastu. Novinar BBC-ja Ed Batler zapitao se zašto.

U svratištu u Hirošimi – za kriminalce koji se puštaju iz zatvora nazad u društvo, 69-godišnji Tošio Takata kaže mi da je zakon prekršio zato što je siromašan. Želeo je negde da živi bez ikakvih troškova, pa čak i ako je to iza rešetaka.

„Dostigao sam godine za penziju i tada shvatio da sam ostao bez novca. Zato mi je na pamet palo – možda bih mogao da živim bez ikakvih životnih troškova kad bih živeo u zatvoru”, kaže on.

„I tako sam uzeo bicikl, odvezao se u policijsku stanicu i čoveku tamo rekao: ‘Vidite, ukrao sam ovo.'”

Plan je funkcionisao. Bio je to Tošiov prvi prekršaj, počinjen kada je imao 62 godine, ali japanski sudovi ozbiljno tretiraju sitnu krađu, tako da mu je to bilo dovoljno da ga osude na zatvorsku kaznu u trajanju od godinu dana.

Nizak, mršav i sa sklonošću ka kikotanju, Tošio uopšte ne liči na okorelog kriminalca, a kamoli na nekoga ko bi pretio ženama nožem. Ali kad su ga pustili sa odsluženja prve kazne, on je učinio upravo to.

„Otišao sam u park i zapretio im. Nisam želeo da im naudim. Samo sam im pokazao nož u nadi da će neka od njih pozvati policiju. Jedna jeste.”

Tošio izlaže crteže u ćeliji

Tošio je sveukupno u zatvoru proveo polovinu od sledećih osam godina.

Pitam ga da li mu se dopada u zatvoru, a on mi ističe još jednu finansijsku dobit – i dalje mu se isplaćuje penzija iako je iza rešetaka.

„Nije da mi se sviđa, ali tamo mogu da živim besplatno”, kaže on. „A kad izađem, uštedeo sam neki novac. Zato nije toliko bolno.”

Tošio slučaj predstavlja upečatljiv trend u japanskom podzemlju. U društvu u kom se zakon izuzetno poštuje, sve veću stopu zločina čine osobe starije od 65 godina. Na ovu starosnu grupu je 1997. godine „odlazila” svaka dvadeseta presuda, ali 20 godina kasnije ta cifra je porasla na skoro svaku petu – što je stopa koja daleko nadmašuje rast starijih od 65 godina kao dela populacije (iako danas čine više od četvrtine ukupnog stanovništva).

I kao i Tošio, mnogi od ovih koji krše zakon su povratnici. Od 2.500 starijih osoba od 65 godina osuđenih 2016. godine, više od trećine već su dobili pet ili više presuda.

Drugi primer je Keiko (nije joj pravo ime). Ima sedamdeset godina, sitna i uredno obučena, i ona mi kaže da joj je siromaštvo došlo glave.

„Nisam se slagala sa mužem. Nisam imala gde da živim i gde da ostanem. I tako mi je to postao jedini izbor: da kradem”, kaže ona. „Čak i žene u osamdesetim koje ne mogu pravilno da hodaju čine zločine. To je zato što ne mogu da obezbede sebi hranu, novac.”

Razgovarali smo pre nekoliko meseci u hostelu za bivše prestupnike. U međuvremenu mi je rečeno da je ponovo uhapšena i trenutno služi još jednu kaznu za krađu u samoposluzi.

Krađa, uglavnom po samoposlugama, ubedljivo je najrasprostranjeniji zločin među starijim prestupnicima. Uglavnom kradu hranu vrednu manje od 3.000 jena (24 evra) iz radnje koju redovno posećuju.

Majkl Njumen, australijski demograf koji u Tokiju vodi istraživačku kuću Kastom prodakts riserč grup ističe da je u Japanu veoma teško živeti od „bedne” osnovne državne penzije.

U studiji objavljenoj 2016. godine on je izračunao da samo troškovi stanarine, hrane i zdravstva korisnika ostavlja u dugovima ukoliko nema neki drugi izvor prihoda sa strane – a tu se ne računaju troškovi grejanja i oblačenja. U prošlosti je bio običaj da se deca staraju o roditeljima, ali u provinciji je odsustvo ekonomskih prilika nateralo mnoge mlade ljude da se odsele, ostavivši roditelje da se staraju sami o sebi.

Čuvar u japanskom zatvoru

„Penzioneri ne žele da budu na teretu deci i smatraju da, ako ne mogu da opstanu od državne penzije ,onda je praktično jedini način da ne budu nikom na teretu da otpreme sami sebe u zatvor”, kaže on.

Povratnički prestup je način da se „vrate u zatvor”, gde dobijaju tri puna obroka dnevno i ne plaćaju račune, kaže on.

„To je kao da ste izbačeni iz društva, pa vi nađete način da se u njega vratite.”

Njumen ističe da je i samoubistvo postalo sve češća pojava među starijima – još jedan način da ispune ono što smatraju kao „dužnost da se sklone s puta”.

Direktor rehabilitacionog centra „Sa Hirošimom”, u kom sam upoznao Tošija Takatu, takođe smatra da su promene u japanskim porodicama dovele do talasa zločina starijih, ali on pre ističe psihološke posledice nego finansijske.

„Kad se sve sabere i oduzme, promenili su se odnosi među ljudima. Ljudi su postali izolovaniji. Oni u ovom društvu ne pronalaze mesto za sebe. Oni ne uspevaju da izađu na kraj sa vlastitom usamljenošću”, kaže Kaniči Jamada, 85-godišnjak koji je kao dete izvučen iz ruševina svog doma kad je atomska bomba bačena na Hirošimu.

Kaniči Jamada preživeo je atomski napad na Hirošimu

„Među starijima počiniocima veliki broj njih je doživeo neku prekretnicu u srednjim godinama. Imali su neki okidač. Izgubili su ženu ili decu i prosto ne mogu da se izbore sa tim… Ljudi obično ne čine zločine ako imaju nekoga da se stara o njima i pruži im podršku.”

Tošiova priča o tome kako je bio primoran na zločin zbog siromaštva samo je „izgovor”, tvrdi Kaniči Jamada. Srž problema je u njegovoj usamljenosti. I jedan faktor koji ga možda nagoni da ponovi prekršaj, pretpostavlja on, jeste potencijalno društvo u zatvoru.

Istina je da je Tošio sam na ovom svetu. Roditelji su mu pokojni, a izgubio je kontakt sa dvojicom starije braće, koji više ne govore s njim. Izgubio je kontakt i sa dve bivše žene, od kojih se razveo, kao i sa troje dece.

Tošio je strastveni slikar

Pitam ga da li misli da bi sve ispalo drugačije po njega da je imao ženu i porodicu. On kaže da bi.

„Da su bili tu da mi pruže podršku, ne bih ovo uradio”, kaže on.

Majkl Njumen bio je svedok kada je japanska vlada proširila zatvorske kapacitete i angažovala dodatne ženske čuvare (broj starijih prestupnica raste posebno ubrzano, mada sa niske osnovice). Takođe je zapazio nagli skok u troškovima lečenja ljudi u zatvorima.

Došlo je i do drugih promena, u šta sam se lično uverio u zatvoru u Fučuu, nadomak Tokija, gde je sada skoro trećina zatvorenika starija od 60 godina.

Mnogo se maršira u japanskim zatvorima – maršira i viče. Ali čini se da je ovde sada teže sprovesti vojničku disciplinu. Vidim par sedokosih zatvorenika na začelju jednog voda kako se muči da održi korak s ostalima. Jedan nosi štake.

„Morali smo da unapredimo ustanovu ovde”, kaže mi Masatsugu Jazava, šef obrazovne sekcije zatvora. „Ugradili smo ograde na stepeništima sa držačima za ruke, specijalne toalete. Držimo časove starijim prestupnicima.”

Zatvorenici na času

Vodi me da prisustvujem jednom od njih. Počinje sa karaoke verzijom popularne pesme The Reason I was Born, koja govori o smislu života. Zatvorenici se podstiču da se priključe pesmi. Neki deluju posebno dirnuti svim tim.

„Pevamo da bismo im pokazali da je pravi život izvan rešetaka, da se tamo krije sreća”, kaže Jazava. „Ali oni i dalje misle da je život u zatvoru bolji i mnogi od njih se vraćaju.”

Majkl Njumen tvrdi da bi bilo mnogo bolje – i mnogo jeftinije – starati se o starijima bez troškova sudskih procesa i boravka u zatvoru.

„Samo smo izradili model izgradnje industrijskog kompleksa penzionerskog sela, gde bi se ljudi odrekli polovine penzije, ali bi dobijali besplatnu hranu, smeštaj i zdravstvene usluge, i tako dalje, pevali karaoke ili igrali gejtbol sa ostalim stanarima i imali relativnu količinu slobode. Koštalo bi mnogo manje od onoga što vlada trenutno troši na njih”, kaže on.

Ali on ističe i da je sklonost japanskih sudova da izriču zatvorske kazne za sitnu krađu „pomalo bizarna, jer kazna ne odgovara težini zločina”.

„Krađa sendviča u vrednosti od 200 jena (1,6 evra) može da dovede do poreskih troškova u vrednosti od 8,4 miliona jena (67.000 evra) za dvogodišnju zatvorsku kaznu”, piše on u godišnjem izveštaju za 2016. godinu.

To možda jeste hipotetički primer, ali lično sam upoznao jednu postariju zatvorsku pticu čije je iskustvo gotovo identično. Izrečena mu je dvogodišnja zatvorska kazna za tek drugi prekršaj: krađu tegle papričica u vrednosti od 2,85 evra.

A čuo sam od Morija Močizukija, koji vodi obezbeđenje za oko 3.000 maloprodajnih objekata u Japanu, da su sudovi, ako ništa drugo, sve stroži prema kradljivcima iz samoposluga.

„Čak i ako su ukrali samo jednu veknu hleba”, kaže Masajuki Šo iz Zatvorske službe Japana, „na sudu se donosi odluka da oni treba da idu u zatvor, stoga moramo da ih naučimo lekciji: kako da žive u društvu a da ne čine nikakav zločin.”