PENZIONERI IZ PROKUPLJA KRPE KRAJ S KRAJEM: Mesečno prima 1000 dinara iz dva dela, a rekorder je deka sa 230 DINARA

Kako u razgovoru za “Politiku” kaže, veruje da nema niže penzije od njegove, ali s druge strane i priznaje da je u Srbiji radio tri godine kao šofer teških mašina, a da je još 12 radio u Sloveniji gde je zaradio penziju od 280 evra

Aleksandar Vidojković, vozač teških mašina, iz sela Berilje, penziju prima iz dva puta, po 526 dinara. Ipak, rekorder za najmanju penziju je muškarac koji dobija 223 dinara, što mu je naknada za deo “srpskog staža”.

Kada zvanična statistika penzijskog fonda kaže da najniža penzija za penzionere Fonda PIO zaposlenih i samostalnih delatnosti iznosi 14.338,72 dinara mesečno, a da je za poljoprivrednike 11.272,77, čovek se zapita kako li ovi penzioneri “krpe kraj s krajem”.

Pogotovo ako se zna da je prosečna potrošačka korpa za decembar 2018. godine iznosila 70.637,68 dinara.

S druge strane, biće i onih koji će s pravom reći da su ove penzije male, jer su oni koji ih danas primaju kratko radili i uplaćivali doprinose na najnižu osnovicu.

Ali, šta reći za one penzionere koji mesečno iz dva dela primaju po 250 ili 500 i 1.000 dinara, kakav je slučaj sa šezdesetosmogodišnjim Aleksandrom Vidojkovićem, iz sela Berilje kraj Prokuplja, koji iz dva dela ukupno prima 1.052 dinara. Dakle, ni 10 evra.

Kako u razgovoru za “Politiku” kaže, veruje da nema niže penzije od njegove, ali s druge strane i priznaje da je u Srbiji radio tri godine kao šofer teških mašina, a da je još 12 radio u Sloveniji gde je zaradio penziju od 280 evra. Penzionisao se, kaže, sa 65 godina, dakle, otišao je u punu starosnu penziju i poslednje tri godine prima mesečno 1.052 dinara.

– Supruga mi je ostala da živi u Sloveniji, pa njoj ostavljam tih 280 evra. Ja živim od ono malo ušteđevine koju sam zaradio na crno, jer je to bio jedini način da preživim i ishranim porodicu. Od tih para danas pomažem i ćerku i unuče. Jer, kako bih inače od 1.052 dinara mesečno mogao da živim, priča on i dodaje da osim lopate za sneg i svoje kuće u Prokuplju nema ništa od mehanizacije da bi obrađivao zemlju i tako zaradio još neki novac – priča.

Kaže da od 1991. do 2001. nema ni dana radnog staža, jer ga je početak rata zatekao u Sloveniji i morao je da spasava živu glavu i vrati se u Berilje. Vozio je hranu za vojsku tih ratnih godina i bio na ratištu, ali ne zna da li su mu to na bilo koji način uračunali u penzijski staž. Razmišljao je da ode do predsednika države i pokaže mu svoj penzijski ček, ali odustao je. Snalazi se nekako, priča on.

Priznaje da ovu penziju najčešće ostavi kod svojih prijatelja u kafani gde plati turu pića i tako počasti i poštara koji mu donosi ovaj novac.

Redakciji “Politike” javljao se i čovek koji mesečno prima 223 dinara penziju. Na sreću to mu je samo deo srpske penzije, a ostatak prima iz Nemačke. Na pitanje zašto tako malo prima, kaže da je samo nekoliko godina, dok je još radio u Nemačkoj, po članu 15 Zakona o PIO, uplaćivao sebi penziju u Srbiji na najnižu osnovicu. To je uradio da bi, priča, danas imao pravo na besplatno lečenje i zdravstvenu zaštitu u Srbiji.

Drugi primer jednog našeg čitaoca je da je po odlasku u penziju nastavio da živi u Nemačkoj, ali i da prima deo srpske penzije. Budući da mu srpski PIO fond ovu penziju šalje na svaka tri meseca požalio se i “Politici” i fondu da mu je skuplje da plaća troškove uplate novca na račun (iako oni stižu kvartalno, a ne mesečno) nego što mu je iznos penzije.