“Zar u cipelama da čistim obor”: Stari seljaci očajni što opanke više niko ne nosi, em se retko nađu, em su skupi

Srbi se još samo u pesmi poznaju po – opanku. Prvu obuću, u kojoj su obavljali sve poslove u štali i na njivi, srpski seljaci su odavno okačili o klin. Nekada “nisu izlazili iz opanaka”, a danas u selu teško možete sresti domaćina obuvenog u opanke. Tako je bar u mačvanskim selima, gde opanaka odavno nema ni u prodavnicama i mogu se tek ponekad pazariti na pijaci. Iz opanka mačvanski seljaci su “uskočili” u čizme, cipele i patike.

– Sećam se prvih kožnih opanaka koji su se nosili sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Bili su udobni, topli i praktični i nosili su se svakodnevno po dvorištu i dok su obavljani svi poslovi. Kožne opanke su zamenili gumeni sa kaiševima i u početku su bili kvalitetni, trajali su nekoliko godina, a ovi sada su lošeg kvaliteta, maltene su od plastike, kruti, neudobni – priča Dragorad Berić (77) iz Bogatića.

Starac priča da se u njegovom domaćinstvu opanci odavno ne kupuju, a kada rade u oboru oko stoke umesto, kao nekada opanke, ukućani obuvaju čizme.

Dragorad Berić, Foto: D. Grujić

– Čizma glavu čuva, a opanak džep – podseća Milivoje Ivanković na mudrost starijih. – Dok je bilo opanaka i selo i seljaci su bili bogati. Od kada opanci nisu u modi, počela je propast poljoprivrede. Sada seljaci kupuju jeftine cipele u kineskim radnjama i promene ih nekoliko za godinu – priča Ivanković.

Dobrosav Makunčević (63) iz Klenja pamti kako su uveče ispisivali brojeve koje nose ukućani da bi ujutro stric Dušan išao u Bogatić da kupi opanke za celu familiju.

– Bili su to kožni opanci u kojima smo radili, ali su uvek održavani da budu čisti. Kad nije bilo imalina koristili smo domaću slaninu i sijali su se još bolje. Sin se čudi što i danas obuvam opanke, a ja ne mogu da zamislim da čistim obor, puštam telad ili prasim krmaču u cipelama ili patikama – kaže on.

Opanak je, veli Makunčević, praktičniji od svake druge obuće. Noviji modeli koji se prave od kvalitetne gume su zbog svoje elastičnosti udobniji, lako se nazuvaju jer nemaju pertle, još lakše skidaju sa nogu, a održavanje je najlakše – dovoljni su voda i krpa.

Opanak je deo tradicije, FA “Đido”, Bogatić, Foto: D. Grujić

– Nisu baš ni jeftini, koštaju oko hiljadu dinara. Ali su nepoderivi. Jedina im je mana što zimi noge u njima zebu. Ali, tu su vunene čarape da reše ovaj problem – dodaje Dobrosav.

Opanci lagano odlaze u zaborav i u selu su samo deo uspomena na stara, kažu i srećnija vremena. Tek u prodavnicama obuće više ga nema u rafovima, pored modernih cipela i patika (a nekada se lepo prodavao), a u ponekoj poljoprivrednoj apoteci ili prodavnici rezervnih delova stoje i sakupljaju prašinu.

Ljubazna prodavačica u jednom objektu teško se prisetila kada je poslednji put na polici imala opanke.

– Možda ima 15 ili čak i 20 godina kako smo proizvođaču vratili sve opanke. Prodavali smo tek po nekoliko pari godišnje i više su počeli da smetaju u rafu – kaže ona.

Sa koncerta FA “Đido”, Foto: D. Grujić

Mladi se neće vratiti u opanke, bar ne u gumenjake, ali popularne “šiljkane” rado obuvaju negujući narodnu tradiciju.

Pojedincima je srpski opanak bio inspiracija za suvenir, pa su ga ofarbali u sve moguće boje i čak na njemu rade dekupaž.

Možda se neko osmeli i da ih kao poslednji modni krik prošeta ulicom. Ko zna!?