Težak i rizičan posao, ali isplativ

U skladu sa prezimenom koji nosi, Ilija je počeo da meša najrazličitije travke u originalne mešavine, od kojih je jedna i „orgeta“, prirodnija varijanta „vegete“.

– Sve te moje mešavine, a ima ih tri, su na bazi lekovitih biljki, u jednoj preovlađuju gljive. Ta tri začina su dovoljna za sva jela. Trudim se da napravim specifičan proizvod koji je zdrav, a u isto vreme pristupačan ljudima, odnosno nije skup. Da bi to sve bilo tako morao sam da se preselim ovde – kaže Travar, čija se kuća od blata koju strpljivo renovira po svom ukusu ne remeteći njen stari šmek nalazi na pola sata vožnje od Sokobanje, do kraja puta i onda još malo peške.

U dvorištu je gomila starih stvari, pas, dve kućice od blata, a u jednoj i teglice njegovih začina koje se mogu naći na noćnim marketima, pijacama, sajmovima, nešto preko interneta ili, kako sam kaže, od ruke do ruke. Za sada.

– Dug je proces, ali mislim da će biti lepo – kaže. NJegova poruka onima koji žele da odu sa sela je da ostanu i nađu svoj mir.

– Živeo sam u inostranstvu i u Beogradu, koji je sada pretrpan i u kom ljudi hodaju kao zombiji. Ovde fale ljudi – ističe Travar.

Iz njegovog novog doma ispratio nas je krivudavim putem uzbrdo do Rtanjskog centra zdravog života koji je pre 10 godina osnovao bivši Zemunac Miloš Ninković sa suprugom Anom. Imao je 29 godina kada je grad zamenio selom, napravivši pravi mali raj za ljubitelje prirode.

– Promovišemo sve ideje koje su u skladu sa zdravim životom, imamo gostinsku kuću, salu od 40 kvadratnih metara gde se drže predavanja i vežbe, ogromnu livadu – pokazuje nam Miloš Ninković na okruženje. A tamo zeleno prostranstvo, na sred njega mreža za odbojku, stari orah, kućica na drvetu, ambar pretvoren u salu u kojoj su sve sprave spremne za vežbanje leteće joge koju drži njegova supruga. Do puta je gostinska kuća, koja prima osam osoba, a po potrebi oni koji žele mogu da spavaju u sali, na strunjačama. U Centru sve može ako je u skladu sa zdravim načinom života. I odlazak u toalet je po tim standardima. Poljski je, ne smrdi i umesto da pustite vodu kada završite sa poslom prospete nešto nalik piljevini.

Put ekipe novinara završio se na Rtnju, a počeo je dan ranije na imanju Živote Žike Janićijevića u Barbutovcu, opština Blace. Čovek sa vizijom je pre 19 godina kao agronom u PKB otišao u penziju i rešio da se posveti organskoj proizvodnji. Danas u ovom selu na obroncima Kopaonika gradi fabriku za preradu voća za koju je uzeo kredit od 2,2 miliona evra. Okupio je oko sebe za naše uslove neverovatnih 480 kooperanata od kojih kupuje voće.

– Sopstvenu proizvodnju započeli smo 2006, sada sarađujemo sa 480 kooperanata sa teritorija Blaca i Brusa i bavimo se isključivo voćem. Prerađujemo ga u kaše, voćne piree, pakujemo zamrznuto, sušimo. Sve odlazi za izvoz – priča Žika Janićijević.

U svom asortimanu Midi organic kojim upravlja njegov sin Nenad najviše ima šljive, ali i jabuke, kruške, dunje, manje kupina i malina. Trenutno zapošljavaju 82 radnika, dok će u fabrici koju grade biti mesta za 30 novih radnika.

– Sve što proizvedemo odlazi u izvoz, Evropu i SAD. Imamo ekskluzivnog kupca iz Holandije, ali dosta ide za Belgiju, Nemačku, Francusku, odakle poslednjih godina nismo imali nijednu primedbu. Sigurna prodaja je jedna od osnovnih prednosti u našem poslovanju, ali i sigurna naplata – napominje Žika. Posao je težak i rizičan, ali se, kaže, isplati. Janićijević naglašava i da je cena koju oni plaćaju za organsko voće od 20 do 50 odsto veća od konvencionalne. Godišnje izvezu 1.200 vagona, od toga 300 vagona prerađenog voća. Sa novom fabrikom idu i veliki planovi o kojima Žika sa entuzijazmom priča. Fabrika prerađuje 30 tona voća dnevno, a on se raduje nastavku saradnje sa kooperantima i dolasku nekih novih, jer u topličkom kraju nema mnogo ovakvih poslodavaca.

Uz Janićijeviće, porodica Stojadinović iz sela Donje Grgure mogla bi da posluži kao pravi primer za sve buduće poljoprivrednike koji odluče da se bave proizvodnjom organske hrane. Oni su u potpunosti okrenuti tome. To su prepoznali i u NLB banci jer su ih prošle godine među mnogobrojnim kandidatima izabrali kao jednog od tri najbolja i novčano nagradili.

NJihov trud i volja da naprave nešto više vidi se na svakom koraku. U svakoj staklenoj ambalaži njihovih potpuno organskih pekmeza, džemova, suvih šljiva, ajvara. Sve što proizvedu stiglo je sa pet hektara zemljišta na koliko uzgajaju voće i povrće. Na gotovo 70 odsto površine uzgajaju šljive, ali i višnje, jagode, jabuke, pomalo i kupine i maline. Izvoze najviše za Nemačku.

Pa opet, to nije nešto čemu su primarno okrenuti.

Prioritet je 30 krava simentalske rase, od kojih je nekoliko paslo travu iza štale kada smo došli da ih fotografišemo. Većina je pozirala.

– Farma je organska, a osnovni proizvod je mleko. U velikoj meri se izdvajamo zato što se bavimo sertifikovanom organskom proizvodnjom i mleko dobijeno na našoj farmi je organskog porekla – priča nam najmlađi član porodice Marija Stojadinović. Ona, njen brat Marko i otac Jovan su svi inženjeri, majka Gordana je učiteljica. Svi su se posvetili gazdinstvu.

Iako je njihova farma organska mleko prodaju kao obično lokalnoj mlekari jer im je za sada to jedino izvodljivo. Dnevno, kako kaže, imaju 400 litara mleka, a trenutno je u muži 27 grla.

– Sva hrana kojom hranimo naša goveda su sa našeg imanja. Pravimo i koncentrovani i kabasti deo hrane samostalno i trudimo se da tako utičemo na mlečnost. Verovatno smo jedini u opštini koji imaju i mašine za vakuumiranje sena – ističe Marija.

Ni oni, kao uostalom i Ilija Travar i ostali proizvođači organske hrane nemaju razgranatu prodaju. Većinu prodaju na kućnom pragu. Nas su ugostili domaćim kašastim sokom od višanja i onim malim, divljim i sočnim jabukama i suvim šljivama. NJih su nam, uz teglicu ajvara i pekmeza od šljive, spakovali i za poneti. Kao svaki pravi domaćini.