Osobe koje riješe da rade i nakon sticanja uslova za penziju, odluku donose prije starosti

Evropsko stanovništvo stari i penzioni sistemi su “na mukama”. Istovremeno, ljudi su sve duže zdravi i sposobni za duži radni vijek. Zato se u mnogim evropskim zemljama podiže starosna granica za penzionisanje. Međutim, pitanje je zašto neki ljudi žele, a neki ne žele da rade duže.

Politike produženja radnog vijeka ne treba da budu fokusirane samo na starije ljude jer na odluku kada će se neko penzionisati utiče i to kako mu je ranije tekla karijera, navode naučnici koji istražuju činioce koji utiču na to koliko dugo ljudi rade.

Profesorka Katrin Komp sa Univerziteta u Helsinkiju dvije godine je istraživala zbog čega neko želi da radi i kada stekne uslove za penzionisanje. Odgovor na to pitanje tražila je u cjelokupnom radnom vijeku ispitanika, a istraživanje u Finskoj sprovela je u sklopu projekta NoWork koji je finansirala EU.

Najznačajnije što je Komp utvrdila jeste da se odluka o radu nakon dostizanja granice za penzionisanje donosi mnogo prije starosti. Za to su dijelom odgovorna iskustva neke osobe u mladosti i srednjim godinama. Posebno zainteresovani za duži radni vijek jesu osobe višeg obrazovnog nivoa i na “atraktivnim” radnim mjestima na kojima se pred njih postavljaju izazovni zadaci.

“Rezultat je da su ljudi na takvim radnim mjestima više zainteresovani za rad u poznim godinama”, kaže Komp i dodaje da je dobro zdravlje preduslov za duži radni vijek, navodi se u časopisu Horizon.

Prema njenom mišljenju, politike produžavanja radnog veka zato ne treba da se fokusiraju samo na starije zaposlene.

“Ljude treba podsticati u mladosti i srednjim godinama, na primer promovisanjem učenja tokom cijelog života i ohrabrivanjem zdravih stilova života”, smatra Komp.

Komp sada radi na razvijanju alata pomoću kojeg će se utvrđivati verovatnoća da neko želi duži radni vijek. Za početak, Komp analizira trajektorije u karijeri tražeći, na primer, periode nezaposlenosti ili periode u kojima radnici nisu radili jer su se starali o djeci. Kasnije će istraživati da li je to u vezi sa godinama penzionisanja.

Taj alat bi bio koristan penzijskim fondovima i agencijama za zapošljavanje jer bi im omogućilo da utvrde trendove.

“Tako bi još bilo vremena da se interveniše pre nego što se problemi manifestuju”, smatra Komp.

Konrad Turek sa Holandskog interdisciplinarnog demografskog instituta (NIDI) kaže da su obrazovaniji i obučeniji ljudi koji imaju bolje izglede za posao skloniji da rade duže, i kada ostare.

“To nije uzročna veza već akumulacija prednosti”, pojasnio je on.

Turek vodi projekat LEEP koji finansira Evropska zajednica, a u okviru koga se razmatra kako da duži radni vek postane poželjniji. Fokus je na ulozi obuke i razvoja u karijeri.

“Želim da ponudim praktične preporuke kako napraviti politike za učenje tokom cijelog života sa ciljem da se poveća starosna granica za penzionisanje i da to bude od koristi i zaposlenima i preduzećima”, kaže Turek.

Turek istražuje i koja je uloga poslodavaca u zadržavanju starijih radnika. Obuke mogu da privuku zaposlene da nastave da rade u kompaniji, ali istovremeno podižu starosnu dob u kojoj se izlazi na tržište rada.

“Uspeh politike zavisi od delanja i stavova poslodavaca. Oni treba da budu sposobni da efikasno upravljaju i starijom radnom snagom”, naglašava Turek.

Iako se duži radni vijek često smatra nepoželjnim, to, smatra Turek, ne mora nužno da bude slučaj, posebno ako ljudi mogu da kontrolišu svoje vrijeme.

“Ljudi ne moraju da se drže postojećih pravila rada već mogu sami da uobliče način na koji će raditi”, objašnjava, dodajući da za neke dobitna kombinacija može da bude kraće ili fleksibilno radno vrijeme.

Produžavanje radnog vijeka nema iste posledice za sve tipove radnika.

Ajne Ni Lejme sa Nacionalnog univerziteta Irske u Galveju kaže da radnicima koji rade u fizički zahtevnim oblastima treba da bude omogućeno da se ranije penzionišu, s obzirom da oni i počinju da rade ranije. Mnogi od njih moraju da rade 50 godina da bi stigli do starosne granice za penzionisanje.

Ni Lejme je istraživala uticaj podizanja starosne granice za penzionisanje na različite grupe zaposlenih kod države u Irskoj i SAD. Ona je intervjuisala po 60 ljudi u Irskoj i SAD o njihovom radnom veku, uključujući žene i muškarce, ljude sa prekarnim i one sa sigurnim poslovima, one koji rade fizički i one koji na poslu uglavnom sede.

“Cilj projekta su dokazi na osnovu perspektiva i glasova samih starijih radnika”, istakla je Ni Lejme.

Preliminarni rezultati pokazuju da radnici u obe zemlje nisu spremni da rade i u poznom dobu. Ljudi koji rade na fizički zahtevnim poslovima obično kažu da ih zdravstveno stanje, poput bolova u leđima i nogama, sprečava da nastave da rade. Međutim, u SAD neki akademici kažu da bi bili srećni da rade duže jer uživaju u svom radu koji nije fizički naporan.

Ni Lejme smatra da su promene politike potrebne.

“Politike su iste za sve. Tako u državnu starosnu penziju idu svi u isto vreme u Irskoj i SAD bez obzira na pol ili zanimanje”, kaže ona.

Ta naučnica veruje da bi idealno rešenje moglo da bude uvođenje univerzalnog osnovnog prihoda, gde vlada građanima redovno isplaćuje određenu sumu za pokriće troškova života.

“Tako bi se prevazišli mnogi problemi žena, kao i ljudi čiji je rad prekarni”, uverena je Ni Lejme.

O problemu starenja stanovništva, govori i procena da će 2050. godine šest odsto Evropljana biti starije od 85 godina a 2080. godine odsto prema 2,5 odsto u 2016.

penzioneri.me/penzin.rs