Treba biti srećan kao penzionerka u Danskoj

U zemlji koja redovno na svim listama zauzima prvo mesto među najsrećnijima na svijetu, Danskoj, jedna grupa imaće posebne razloge za radost. Sve studije ukazuju da će Dankinje, one starije od 65 godina, biti najsrećnije u Evropi. Istraživanje Eurostata pokazalo je da se Dankinje starosti od 65 do 74 na skali sreće čvrsto održavaju na nivou od 8,6 – nešto što eksperti pripisuju kombinaciji života u jakoj državi blagostanja i perspektivi koja dolazi s godinama. Čak i one starije od 74 godine, na skali sreće kreću se od 8,6 do 8,4, što je daleko više nego prosek EU, koji iznosi 6,8.
Zvuči neverovatno, posebno iz perspektive jedne crnogorske penzionerke, koja štedi ne samo da bi plaćala račune i ljekove, već i da bi mogla da obraduje unuke ili bar malo rastereti svoju djecu. Čini se da naše žene kad odu u penziju, započinju drugačiji život, život bejbisiterke koja ne raspolaže svojim vremenom kako želi, već koliko je potrebna. Putovanja nisu tako česta, jer penzije, o da, prve stradaju u zatezanju kaiša. Naši penzioneri cijeli životni vijek morali su da žive u dobu kad su im oni moćniji od njih govorili da “još sad mora da se stegne”. S druge strane, treba li pomenuti i da odmori redukuju nivo stresa, da visoka primanja mogu da vam olakšaju san, ne samo život?
Kako to, kako to da u zemlji, najmanjoj skandinavskoj, žive najsrećnije žene Evrope, pa možda i svijeta?  Je li razlog u ishrani i svim onim ljekarskim savjetima da ne unosimo dovoljno ribe, umjesto mesine, ili u religiji? U lego kockama ili u maloj sireni? Možda blizina Njemačke, Norveške i Švedske utiče na njihovu sreću, ili je u pitanju postojanje krune, ulazak u NATO i EU – ono čime nas stalno straše ili gurkaju?
Ekonomista sa Arhus Univerziteta Kristijan Bjornskov objašnjava zbog čega su Dankinje najsrećnije žene. “Stariji ljudi mnogo bolje znaju šta ih čini srećnima i kad žive u skladu s tim, umesto onako kako drugi očekuju od njih, naravno da će biti srećni.”
Mik Viking sa Danskog instituta za istraživanje sreće – Danci čak i to imaju – objašnjava da su penzionerke – kako to čudno zvuči – posebno srećne zahvaljujući sve većoj mreži društvenih kontakata i pravoj grupi prijatelja. “Žene su znatno bolje u kreiraju i održavanju društvenih veza, a iz studije znamo da osećaj pripadnosti jeste jedan od najboljih indikatora sreće.”
To što žive u Danskoj posebno pomaže. Iako su tek treći na ovogodišnjoj listi srećnih nacija, posle dugogodišnje vladavine na prvom, mnogi Danci se slažu da im ide prilično dobro i da zaista imaju sve razloge za sreću. Tačno je, plaćaju skoro najviše poreze na svetu, ali zauzvrat imaju velikodušni sistem države blagostanja i odlično rešene javne usluge.
“To redukuje ekstremnu nesreću i smanjuje stres, kad ste sigurni da svi imaju krov nad glavom, siguran posao, pristup dobroj zdravstvenoj nezi i priliku da školuju djecu na univerzitetima – bez obzira na visinu njihovih prihoda”, kaže Viking. Upravo je dobar balans rada i odmora i prihoda tokom radnog vijeka dovoljan razlog da Danci, pored uspješne karijere, imaju vremena i za prijatelje, ali i za hobije, pre svega odmor.
“Važno je da imate da se bavite nečim drugim u životu kad prestanete da radite”, kaže Viking. “Hobiji su dobra platforma za povezivanje s drugim ljudima i građenje zdravih prijateljstava.” Tek pomena radi, Danska ima 80.000 klubova za druženje, s tim što je prosečan građanin član prosečno oko 2,8 udruženja.
Lene Torno Poulsen, 68-godišnja bivša direktorka sa Jutlanda, kaže da je srećno penzionisana golferka. “Otkako sam u penziji, mogu da radim šta želim – da putujem mnogo i da igram golf”, kaže ona. “Dankinje su možda srećnije jer imaju mnogo više interesovanja izvan posla. Veoma sam srećna – lijepo je biti penzionerka u Danskoj; i kad se penzionišete, dobijate penziju koja je sasvim dovoljna za lijep život.”
Danska ima najbolji penzioni sistem na svijetu, bar tako tvrdi istraživanje Global Pension Index. Prosječan Danac prestaje da radi u 65. godini, s prihodima od 5.804 kruna mjesečno koje dobija od države, što je oko 780 evra.
Dodatni faktor je što bake i deke u Danskoj nisu suočene sa obaveznom drugom karijerom bejbisitera, kao u ostalim zemljama, gde većina roditelja brine o potomcima svoje dece.

“Plaćate porez ceo svoj život i onda dobijete penziju s kojom  je dovoljno da nastavite da živite – iako je dobro da imate ušteđevinu za neke dodatne stvari. To je prilično dobar ugovor sa državom”, kaže Kerner.
Ali, nije samo u pitanju višak slobodnog vremena i aktivnosti doneo sreću. Danska uopšte brine o svim svojim građanima. Danska ima najnižu stopu nejednakosti u primanjima, a studije kažu da kad imate u susedstvu ljude koji zarađuju isto koliko i vi, to vas čini srećnijima. Kad imate uređen život, onda je zaista sve lakše. Lepo je pomagati deci i unucima, ali bez onog osećaja da vam neko drugi diktira život. Tako bar kažu danske bake.
U Danskoj, dnevni boravak ili obdanište pokriveno je porezima čak 75 odsto, i svakom djetetu starosti iznad šest meseci pa naviše obezbeđeno je mesto u zabavištu. Zvuči kao utopija? Dodajte na to da su mnoga predškolska deca u celodnevnom boravku, što rasterećuje ne samo roditelje (i njihov budžet), već i dozvoljava bakama da udahnu i žive život kakav im odgovara.
Bivša učiteljica Rigmor Brond (72) kaže da uživa u druženju sa unucima, ali kada joj to odgovara, a ne kada mora u cik zore da ih pokupi dok roditelji jurcaju na posao. “Uživam u našem igranju, bez obaveze. Navikla sam da isplaniram svoje vreme veoma pažljivo, ali sada mogu da radim šta hoću – mogu da sedim i čitam knjigu a da ne brinem i ne razmišljam šta moram da uradim i gde moram da stignem. Šetam, plivam, igram golf, vozim bicikl i skuter… Veoma sam srećna što sam u penziji.”
Da, plivanje, skuter. Nepojmljivo? Ana Greta Mikelsen (65) kaže da svako jutro ide na pilates, a onda jednom nedeljno odlazi u Helsinki, pa u Minhen, u običan provod sa drugaricama.
“Tu je i šivenje, štrikanje, baštovanstvo, čak i sviram klavir za lokalnu crkvu, do koje imam dosta da hodam. Biti u penziji zaista je divno jer sve deluje kao jedan dug, zabavan odmor.” Njen primer nije ništa neuobičajeno za Dansku. Studija kaže da, od svih Evropljanki, Dankinje provode najviše vremena u dokolici i nekoj drugoj aktivnosti koja nije posao i obaveza.
“Srećna sam jer nemam nikakav stres. Ne moram da brinem ni o kome drugom – mogu da radim ono što me čini srećnom”, kaže Eva Kerner (71). “Imam dovoljno prijatelja koji su takođe u penziji i možemo da se družimo kad god poželimo.” Prijateljstva, kažu stručnjaci, prijateljstva su ključ da se osećate bolje čak i kad odete u penziju, jer vaš život ne gubi smisao s prestankom posla i odlaskom dece iz porodičnog gnezda. “U vreme mojih roditelja nije bilo toliko podrške države, a ponekad čujem i mlade da se žale na novac, ali imamo najbolje od oba sveta u Danskoj. Ova zemlja je dobra za porodice, sa odličnom brigom za decu kad su mala, i za naše unuke čak. Uvek kažemo svojoj deci da smo srećni kad možemo da pomognemo, ali srećniji smo jer nam to ne diktira život.”
Biti srećan jeste subjektivna stvar, ali je i merljiva. Dankinje kažu da ne treba dozvoliti da ti sreća zavisi od onoga što izgubiš. Pa makar to bile mladost i karijera.
“Život nije savršen, ali imam porodicu i dobre prijatelje s kojima mogu da putujem i da se družim. Ostajem zaposlena, posećujem muzeje i galerije, vozim bicikl i redovno vežbam, i trčim da bih ostala fit”, kaže Jane Holm (72). Sve, ali trčanje? “Naravno. Ne želim da živim do 120, ali lep je osećaj biti zdrav. Ne razmišljam o svojim godinama previše. I zaista se ne osećam kao da sam u sedamdesetim. Znam da ću umreti, ali ne sada. Ne još. Nemam vremena…”

penzioneri.me/nedeljnik.rs