Internet menja način na koji tugujemo za umrlima
Neki ljudi ne mogu da razumeju, neki smatraju da je neprilično, neki se čak užasavaju pomisli na to – ali internet je postao deo i nekih od najintenzivnijih perioda naših života – perioda kada naši bližnji umru. Od postavljanja umrlica onlajn, pa sve do održavanja profila na društvenim mrežama preminule osobe.
Prenosimo tekst Džoa Bela koji je istraživao ovaj novi društveni fenomen.
Ljudi ne umiru više na način na koji je čovečanstvo naviklo. U prošlosti, rođak, prijatelj, supružnik bi preminuo i, vremenom, jedino što je ostalo bila su sećanja i fotografije. Danas, umrli ostaju zauvek prisutni onlajn i virtualni susreti sa nekim ko je preminuo postaju uobičajeno iskustvo ljudi.
Svako od nas ima digitalni otisak – nagomilanu onlajn aktivnost koja svedoči o životu proživljenim na internetu kroz blogove, slike, igrice, veb-stranice, društvene mreže, podeljene priče i iskustva. Kada neka osoba umre, njeno “virtuelno sopstvo” ostaje tako da ljudi mogu da ga vide i da ostvaruju kontakt sa njim. Ova virtuelna sopstva postoje u istim internet prostorima koje mnogi ljudi koriste svakodnevno.
A ovo predstavlja novi i do sada nepoznat fenomen koji neke ljude uznemirava – osobe koje su umirale u prošlosti nisu na ovaj način bile prisutne. Pa ipak, nekim ljudima su ovi prostori postali dragoceno sredstvo – naročito nekim ožalošćenim koji preživljavaju gubitak najbližih.
Pojavljuje se niz istraživanja koja proučavaju kako internet, uključujući društvene medije i tzv. spomen-sajtove, omogućava nove načine tugovanja, načine koji prevazilaze tradicionalne pojmove “dopuštanja preminulom da ode” i “nastavljanje sa životom”.
Kolega i ja smo se prvo, pre par godina, zainteresovali za proučavanje načina na koji se ljudi na internetu sećaju preminule osobe. U to vreme, mene je posebno zanimalo kako se obeležava pomen na samoubice na internetu i šta ljude nagna da to čine. Takođe sam želeo da znam kako su ovi onlajn spomen-događaji uticali na tugovanje i bol ljudi koji su ožalošćeni nečijim samoubistvom – kao i kako su se ti prostori na internetu promenili tokom vremena.
Okretanje društvenim mrežama za podršku u trenucima kada se čovek bori sa tugom i gubitkom voljene osobe, pomaže ožalošćenima, a drugi ljudi daju smisao toj smrti govoreći o njoj. Ovo pomaže tako što tuga za preminulim postaje mnogo manje izolovano iskustvo pojedinca. Ožalošćenoj osobi obezbeđuje “zajednicu ožalošćenih” ili, rečima jednog od učesnika istraživanja:
“Imam 67 osoba u životu sa kojima mogu da podelim svoju tugu… i svi oni shvataju o čemu govorim.”
Za mnoge ožalošćene izgleda da je najvažniji činilac koji ih je motivisao bila potreba da održe vezu sa pokojnikom i da ga “održe u životu”. Zadržavanje Fejsbuk profila preminulog bilo tako što će se aktivno održavati stranica “u životu” ili tako što će se stvoriti novi spomen-profil, omogućava korisnicima da šalju privatne ili javne poruke pokojniku i da javno izražavaju svoju tugu.
U našem istraživanju, pokazalo se da su običaji razgovora sa preminulim na Fejsbuku bili uobičajeni:
“Ljudi dolaze (na njegovu Fejsbuk stranicu) i ostavljaju uspomene, i napominju u porukama: ‘Bili smo danas do tebe, Mark’… Juče sam i ja otišla i jednostavno proćaskala sa njim… Sada, više od tri i po godine kasnije… oni pišu govoreći ‘Zaista nam nedostaješ, Mark’ ili ‘Radio sam to i to, i to me podsetilo na tebe’… On je još uvek uključen u aktivnosti svojih prijatelja.”
Korišćenje društvenih mreža na ovaj način ide, u neku ruku, u pravcu odgovora na pitanje šta činiti sa nečijim osećanjima – kao što su ljubav, tuga, krivica – nakon nečije smrti. Mnogi ljudi se okreću jednim te istim sajtovima kako bi podigli svest ili prikupili novac za razne dobrotvorne organizacije u znak sećanja na svoje najmilije koji su preminuli.
U tom smislu, “održavanje” umrlog živim na Fejsbuku jeste način na koji se ljudi nose sa gubitkom. To pokazuje kako društvene mreže zamenjuju tradicionalne predmete za spomen – kao što su nakit, odeća ili spomenik, koji su prožeti posebnim emotivnim značenjem i koji kasnije dobijaju dodatni značaj nakon smrti.
Za razliku od predmeta sa sentimentalnim značajem, stranice na društvenim mrežama ili drugi internet prostori omogućavaju ljudima da govore o svojoj tuzi sa drugima iz udobnosti svoga doma.
Razgovor sa ljudima na internetu takođe pomaže da se osoba oslobodi nekih inhibicija koje su ponekad prisutne kada se govori o gubitku – omogućava oblike necenzurisanog samoizraza koji ne mogu da se uporede sa razgovorom lice u lice.
Dakle, iako je fizička veza sa dragom osobom nestala, virtualno prisustvo ostaje i razvija se i nakon smrti. Na ovaj način, internet spomen-sajtovi i društvene mreže pomažu ožalošćenoj osobi da vidi kako događaji iz prošlosti mogu i dalje imati vrednost i značenje u sadašnjosti i u budućnosti.
penzioneri.me/Autor teksta: Džo Bel, Izvor: The Conversation Prevod: Penzin.rs
Slične novosti
Spajić: Netačno da je bilo kome smanjena penzija, iz inflacije prešli u deflaciju (VIDEO)
Ana Ana - nov 22, 2024Premijer Milojko Spajić odgovaraće danas na pitanja poslanika, a skupštinska sjednica počinje u 13 časova. Poslanika Pokreta Evropa sad Vasilija Čarapića interesuje da li program Evropa sad…
Priča starice iz Gornje Morače: Možda sam sama ali nisam zaboravljena
Ana Ana - nov 22, 2024Među nepokolebljivim vrhovima Gornje Morače, tamo gdje vjetrovi nose miris borova i gdje tišina planine često preraste u samoću, živi Cica Buljugić. Cica…
USSCG: Izmjenama zakona omogućiti dijelu radnika odlazak u penziju
Ana Ana - nov 20, 2024Unija slobodnih sindikata Crne Gore (USSCG) je svim poslaničkim klubovima u Skupštini Crne Gore uputila Inicijativu za donošenje Zakona o izmjenama i dopunama…
Ostavite Komentar