Bićemo deca, sve dok su nam roditelji živi: Godine sa tim nemaju ništa!

Niko nas nikad neće toliko voleti kao što nas vole naši roditelji – bezuslovno

Nekada mi se činilo da me majka ne razume, traži bezuslovnu poslušnost, ne vidi da imam već 20 godina, odrasla sam i imam pravo na svoje mišljenje.

U to vreme radila sam na Krimu. Iz nekog razloga, jedna turistkinja, inače doktor nauka, odlučila je da joj ja budem prevodilac. Sa njom se odmarala i njena mama, osamdesetogodišnja žena koja je bila nepismena.

Jednog dana smo nas tri hodale obalom Alušta. Moja nova prijateljica je bila obučena veoma moderno. Sasvim neočekivano, njena mama iz torbe izvluče ružičasto-beli plišani šal i dodaje ga kćerki: “Uzmi dete, da ne izgoriš!”

Njeno “dete” je i samo imalo skoro šezdeset godina i završen doktorat! U glavi mi je odjednom sinula misao: “Ona nije mala, valjda zna da li joj treba ili ne treba šal!” 

Zamislite moj šok, kada je gospođa bez pogovora uzela šal od bake i ogrnula ga preko ramena.

Videvši moje iznenađenje, žena se nasmejala i rekla:

“Sigurno mislite da mi ovaj šal kvari izgled. Ali zapamtite, draga moja, iako sam i ja već baka, za moju mamu ja sam i dalje dete o kojem treba da brine. Stvarno cenim tu njenu brigu.

Svi smo mi deca sve dok su nam roditelji živi. I to je ono najlepše! Za par minuta ja ću skloniti šal, a mama neće ni da primeti. Ona će biti zadovoljna jer ima poslušnu kćerku.

Ne zanima me što će me ljudi čudno gledati sa ovim šalom preko ramena. Za mene je najvažnije da se moja mama  oseća dobro jer zna da sam sigurna i zaštićena. Pa čak i ako je ta opasnost – sunce.

Svaka mama zaslužuje da bude zadovoljna svojim detetom sve dok je živa!”

Za mene je ovo bila lekcija života. Radikalno sam promenila svoj odnos prema majci. Počela sam da budem obazrivija i pažljivija. Pomislila sam samo da joj sada treba poslušnost i pažnja, da zna da je volim jer kad umre, biće kasno!