Šta nas oposumi mogu naučiti o starenju?

Oposumi nam otkrivaju zašto starimo, zašto naše zdravlje opada i zašto nam je ovoliki životni vek.

Svi znaju priču o Darvinovim zebama. Posmatranje različitih vrsta na Galapagosu je čuvenom naučniku pomoglo da razvije osnovnu teoriju evolucije u XIX veku. Ali veoma mali broj ljudi je čulo za oposume Stivena Osteda i o tome šta nas mogu naučiti o starenju.

Dr Osted, koji je sad profesor biologije na Univerzitetu Alabama, prvi put se zainteresovao za oposume 1980-ih godina u Venecueli. Tamo je radio sa drugim naučnikom koji je izučavao njihovo reproduktivno ponašanje.

Bio je iznenađen kratkim životnim vekom venecuelanskih oposuma koji žive samo dve godine.

Ubrzo ga je njegova radoznalost dovela na ostrvo Sapelo blizu obale savezne američke države Džordžije. Tamo mu se pružila prilika da izučava grupu virdžinijskih oposuma. Ovi oposumi su se izolovali od svojih srodnika koji žive kopnu već preko 4000 godina.

Tokom izučavanja ove dve populacije oposuma u periodu od nekoliko godina, dr Osted je došao do zanimljivih otkrića. Grupa koja živi na ostrvu, živi od 25 do 50 odsto duže nego njihovi kopneni rođaci. Oni se, takođe, reprodukuju kasnije, imaju manja legla i pokazuju dosta manje znakova starenja, što znači da su dosta zdraviji.

Zašto je to tako?

Razlog je, kao i kod Darvinovih zeba, evolucija usled prirodne selekcije.

Prirodna selekcija je dug proces nestajanja osobina koje nam ne pomažu da preživimo u određenim sredinama. Dakle, u slučaju virdžinijskih oposuma, oni koji žive na kopnu žive u predelu sa mnogobrojnim predatorima. Dok oposumi koji žive na ostrvu imaju mnogo manje briga.

Rezultat toga je da su, tokom godina, ostrvski oposumi evoluirali na način da se reprodukuju mnogo kasnije u životu. Sa druge strane, kopneni oposumi moraju da se razmnožavaju ranije jer bi, u protivnom, moglo da se desi da se ne reprodukuju uopšte. Velika legla im takođe pomažu da se povećaju šanse preživljavanja njihovog potomstva.

Ovaj fenomen se javlja i kod drugih životinja. Mi, ljudi, nalazimo se na vrhu lanca ishrane. Mi provedemo 20 godina podižući svoju decu, što je dosta duže nego što radi bilo koja životinja. Razlog ovome je taj što smo evoluirali da živimo duže nego npr. oposumi.

Šta nam govori ovo istraživanje?

Godinama je ovo predstavljalo paradoks za naučnike. Ako evolucija usled prirodne selekcije dovodi do optimalnog biloškog dizajna za preživljavanje, zašto se onda ne prekine proces starenja i raspada sa kojim se suočavamo u poznim godinama?

Posle reprodukcije, uticaj prirodne selekcije opada, što dovodi do starenja zbog kog mnogobroji životni procesi i funkcije prestaju da rade.

Ne samo da prirodna selekcija prestaje da deluje posle reprodukcije, već je i moguće da neki geni, koji postoje samo zbog očuvanja zdravlja tokom mlađih godina, mogu da odmognu u kasnijim godinama.

Protein p53

Kao primer, navodi se protein p53. Ovaj protein prepoznaje kancerogene ćelije i uništava ih. To postiže tako što reguliše razne ćelijske procese, kao što je popravka DNK lanca i starenje ćelija do čega dolazi kada one prestanu da se dele.

Ovaj protein nam pomaže od rođenja do reproduktivnog doba jer sprečava smrtonosni kancer.

Međutim, tokom životnog doba, ćelije nastale aktivnošću proteina p53 stare i nakupljaju se u raznim tkivima. Nekada se smatralo da su ostarele ćelije samo inertne. Danas znamo da one ispuštaju hemikalije koje dovode do upala koje imaju ključnu ulogu u starenju.

Dakle, iako protein p53 na kraju dovodi do trošenja organizma, ovaj gen će svakako biti selektovan od strane prirode zbog svoje zaštitne uloge u mlađim danima. Ovo predstavja jedan od načina kako evolucija utiče na starenje.

Istraživačkim radom ka usporavanju starenja

Danas ljudi žive duže nego ranije, a opet gubitak koji imamo zbog starenja je sve veći. Smatra se da će 2030. godine više od 20 odsto Amerikanaca biti starije od 65 godina. Poređenja radi, 1970. godine stariji od 65 godina su činili manje od deset odsto američkog stanovništva. Procene su da će u Evropskoj uniji, 2030. godine, skoro 25 odsto ljudi biti starije od 65 godina.

Zbog složenosti problema starenja i raznolikosti promena do kojih dolazi, uključujući i do kasne pojave bolesti, pravi je izazov osmisliti strategije koje će ublažiti ovu tešku situaciju. Skorašnja istraživanja daju nadu da ćemo naći rešenje.

Na kraju, ova nova saznanja mogu napraviti rekapitulaciju načina na koji prirodna selekcija funkcioniše kada je u pitanju usporavanje starenja kod oposuma sa ostrva Sapelo. Međutim, umesto da taj način razvijamo, poput oposuma 4.000 godina tokom života 2.000 generacija, neki novi lek ili dodatak ishrani moći će da uspore, pa čak i obrnu, proces starenja.

U slučaju da se lek za starenje nađe, ovo će imati ogroman i neposredan uticaj na ljudski rod.

penzioneri.me/penzin.rs Autor: Leonard Garente
Izvori: State of Tomorrow, UT Health San Antonio (istraživanje), NCBI (istraživanje), The New Old Age (PT)